Znaš, rekao sam ti to već. Posle moje male princeze ti si najbolja stvar koja mi se desila u životu.
I ništa to neće moći da promeni. Ni vreme, ni ljudi koji pričaju svašta, ni ti koja si mi rekla da si mrtva za mene, a ni ja koji sam svašta tebi rekao.
Juče si se javila jednostavnom porukom, posle dosta vremena .. Skoro puna dva meseca… Ne pamtim kada je toliko puno vremena prošlo a da nismo bili u bilo kakvom kontaktu … I isto tako ne pamtim kada sam u poslednjih 6 meseci, od kada nismo zajedno, bio toliko srećan. Jednostavno srećan, bez ikakvih stimulansa u vidu alkohola ili mladjanih devojčica koje bi za novac i malo provoda uradile svašta, bez ikakvih potreba da bilo šta dokazujem i bez ikakvih potreba da tražim od tebe bilo šta.
Ne, nimalo te ne mrzim kao što sam ti odgovorio. Ali, isto tako ni vreme nije učinilo svoje. Nisam te zaboravio, niti sam te izgubio u svim mojim sadašnjim lutanjima i ludorijama. Ti si tu, onako sjajna, blistava i čista kao što si bila pre svih mojih teških, užasno teških reči.
I ne znam da li se neke stvari dešavaju slučajno ili mi samo sa svojim racionalnim razmišljanjima tim „slučajnostima“ pokušavamo da opravdamo svoje slabosti. Rekao sam ti dok smo pričali juče (a pričali smo bogami jako dugo, nekoliko sati, skoro da sam zaboravio i na sve dogovore koje sam imao za to veče) da sam upravo prethodnu noć osetio snažnu potrebu da budeš tu ponovo i da sam iste noći kao hit dana na svom sajtu ostavio pesmu Da li čuješ, da li osećaš? Da li si se slučajno javila odmah tokom dana?
Ne znam. Ne znam odgovor na to pitanje više. Sva moja uverenja o tome kako za sve postoji neko racionalno objašnjenje dovedena su nekoliko puta u sumnju kada smo ti i ja u pitanju, i kada su u pitanju stvari oko nas i neke priče o kojima znaš već …
A možda je samo to zbog toga što je ovih dana moglo da bude 5 godina od početka naše priče, 5 dugih godina koje su samo proletele praktično, jer je svaki trenutak sa tobom bio toliko dobar i srećan, inspirativan i obećavajući. Možda bih ipak mogao i tortu sa 5 svećica da nam spremim kao što sam sinoć rekao u šali, mislim da smo ipak to zaslužili. Obećavam da ću ja pojesti veći deo, čisto da ne pokvarimo tvoju liniju :-).
I ako ne pristaneš na to, znaj da ću ja u svojim lutanjima sledeći put kada svratim na naše mesto (koliko god to izgledalo ludo i nenormalno kao što sam ti rekao svraćam tamo, baš kao što si ti tokom vikenda obišla naša mesta …) imati tu tortu sa sobom.
I neću insistirati ni na čemu, neću te gnjaviti bez obzira na naš jučerašnji razgovor, Neću tražiti potvrdu tvoje ljubavi jer znam da me voliš, neću tražiti da se odričeš bilo čega, niti ću pisati ovde neke stvari koje bi bilo šta poremetile ili ponovo napravile haos sa osećanjima. Baš iz istog razloga iz koga sam sklonio sve prethodno napisano.
Ali obećavam da ću te naći jednog dana, na klupici … u nekom parku … i da ću te držati za ruku tada … Baš kao što sam uvek pričao … Onako, matori, izlapeli, ne sećajući se više ni sopstvenih imena … držaćemo se za ruke i uživati samo u toj jednoj sitnici, sitnici za koju se živi …
Sitnici zvanoj “ Najbolja stvar u životu „.
P.S.
I da znaš, nisi se ti jedina rasplakala juče … I ja sam sinoć, ispred ogledala, pustio suze dok sam se spremao za neku drugu, neku tamo … potpuno beznačajnu …
Zbogom moja B., zbogom do … tamo … nekih dana …
