Pre nešto više od godinu dana američka kompanija US Steel napustila je Železaru i ostavila grad bez glavnog privrednog oslonca. Nedavno se povukao i Komiko oil pa ništa neće biti ni od rafinerije nafte. Kako se onda živi u Smederevu?
”Francuska kapa” stara je i dobro poznata smederevska kafanica. Tu su se, priča se pa otuda i naziv, jednom sreli francuski ministar Luj Bartu i kralj Aleksandar, nekoliko godina pre njihove fatalne zajedničke vožnje u Marseju. Smederevci je vole, okupljaju se ljudi kad dođe lepo vreme, iz bašte ”puca” pogled na Dunav. Nije zapravo oduvek bilo tako – pogled je iz „Francuske kape“ donedavno bio sasvim drugačiji.
”Umelo je tu da bude i po devedeset brodova ‘na sidru’. Danas tek neki prokrstari. Vidi se i po brodovima kakvo je stanje”, kaže Ilija Ivošević, predsednik Republičkog odbora Sindikata rečnog brodarstva, inače već decenijama zaposlen u Jugoslovenskom rečnom brodarstvu.
Celog je života je na vodi, pa i deluje da ga je nemoguće „prevesti“. I nema dilemu da je Železara, brodskim rečnikom, „šlepala“ grad.
Imao pa nemao
Imalo je Smederevo, kao i svaki grad kojem je zapisano da malo ima pa malo nema, svoje prestoničke dane, ali i trenutke u senci stare slave. Veliki lomovi uvek iznenade. Tako je bilo i pre nešto više od godinu dana – 27. januara 2012, kad je US Steel zapečatio svoje poslovanje u Srbiji. Smederevskog giganta, uskrslog devet godina ranije iz dela imovine nekadašnjeg Sartida koju je kupio za 23 miliona dolara, US Steel je „prodao“ Vladi Srbije za simboličnu sumu od jednog dolara.
Kad su Amerikanci ugasili peći i grad je prešao na ”tihi hod”.
Znaju Srbi da kreativno opišu nemaštinu, prosto da bude simpatično. Tako kad udari kriza nekad kažu da je vreme da se „zubi stave na policu“. Šta će u ustima kad nema šta da se žvaće.
Je li vreme za stavljanje “zuba na policu”?
Istini za volju smederevski slučaj nije poseban, ništa manje niti više drugačiji od bilo kojeg grada koji iznenada ostane bez svoje ključne industrije. Relativizacija je, opet, slaba zamena za Amerikance.
U centralnoj gradskoj ulici su od Nove godine zatvorena četiri kafića. U onima koji su ostali, stariji bi rekli, „stabilizacija“ – cene pića se ne menjaju (piće košta stotinjak dinara), iako nabavna cena skače. Ponuda je svedena – lokali polako zatvaraju kuhinje, šankovi još preživljavaju, mada se sve manje pije. Slično je i u drugim uslužnim delatnostima. Taksisti, frizeri, piljari…, svi računaju sa sigurnim gubicima i nadaju se opstanku. Stanovi su pojeftinili, kvadrat može da se kupi za 600-700 evra. Kupaca retko ima. Vožnja taksijem je oko 150-200 dinara, pa opet mnogi pešače.
„Kad se grad osloni na jednu fabriku to je neminovnost. I sada se oseti da Smederevo živne pet dana kad radnici od države prime minimalac“, priča Saša Branežac koji se bavi veletrgovinom pića. Priseća se i drugih preduzeća koja su nekad „nosila“ grad. Čini se da propast Godomina, kao i njegovi sugrađani, najteže podnosi.
Grožđe i gvožđe
Ipak je to voćarski kraj, iako je anegdota da je Tito pogrešno čuo „gvožđe“, umesto „grožđe“ (kad je pitao šta uspeva u Smederevu, pa naložio da se sagradi železara u kraju u kojem nema ni rude ni uglja) – netačna.
Početak industrije u Smederevu vezan je za podizanje prve livnice 1879. Početkom dvadesetog veka počinju da se osnivaju i druge radionice i fabrike na čijim će temeljima kasnije biti izgrađena i današnja preduzeća. Srpsko akcionarsko rudarsko i topioničko društvo Sartid osnovano je 1913. Trinaest godina kasnije, 1926, stvorena je i Državna železnička radionica (danas Želvoz). Čuveni šporet na drva “smederevac” pravi preduzeće ”Milan Blagojević”, izraslo iz nekadašnjih fabrika Ekonom i Metalor osnovanih 1938.
Još više od „usluga“, na šteti nakon odlaska US Steela ostali su kooperanti Železare. Mnogi su, očekujući dugoročnu saradnju, na lizing uzimali opremu koja danas stoji neupotrebljena.
„Nekad je bilo ljudi koji sednu popodne u lokal i ostanu cele večeri i noći. Danas sednu na po jedno piće“, kaže Zoran Beljić, menadžer smederevskog paba „Džordž“. Kaže da mu najviše nedostaje klijentela koja je nekad pripadala takozvanom „srednjem sloju“.
Šlem i rakija
Lako je bilo steći takav status dok je industrija radila. Redovne (i solidne) plate, plaćen prekovremeni rad, šlem na glavi umesto rakije u radno vreme. I, naravno, kredit. Ruku na srce, za ponešto su i sami Smederevci krivi. Željni novih automobila, nameštaja, svega…, pohrlili su za kreditima. Bankari su ih sa osmehom dočekali. Ne priča se bez razloga da je to bilo vreme „banaka i kafića“. Problem je nastao jer su kredite dobijali na ukupna primanja – platu i prekovremeni rad. Danas, na državnoj slavini, i puna plata deluje nestvarno, kamoli bonusi. Stvarne su samo rate za kredite. Posla nema, radnici povremeno odlaze u fabriku da je održavaju u hibernaciji dok se ne pojavi novi vlasnik – Rus, Britanac, Kinez, nije bitno. Samo da oživi „srednji sloj“.
Na investiciju u rafineriju Komiko oila, s kojim je pre nekoliko dana konačno raskinut ugovor, izgleda da u gradu niko nije računao. Osmeh i odmahivanje rukom – najčešće se tako reaguje kad započne razgovor o 250 miliona vrednim ulaganjima holandske korporacije.
Investicijama se nada i Slavko Vrbanović, vlasnik hotela “Car”. Hotel ima tri zvezdice, 50 soba. Sagrađen je 2003. Pre krize gotovo četiri petine hotela bilo je stalno zakupljeno, 15 soba stalno – za menadžment preduzeća. Samo od tog zakupa prihodovao je između osam i deset hiljada evra mesečno. Danas mu je popunjeno 20-ak odsto kapaciteta. Nema posla, nema ni poslovnog turizma. Smanjio je i broj radnika.
“A u Smederevo retko ko dođe u pravi turizam. Kad bismo samo imali reku”, sarkastično se osvrće na 16 kilometara neiskorišćene obale Dunava, na staru tvrđavu – Jerinin grad, polurazrušen još od eksplozije municije u junu 1941, kad je u gradu ostalo neoštećeno samo 25 kuća. U Turističkoj organizaciji, za razliku od drugih, kažu da nisu mnogo osetili odlazak američke korporacije. Ekskurzije su bile i ostale najčešći posetioci grada. Dok je u gradu bio US Steel ponekad su imali ture za poslovne posetioce, ali od njih turizam grada nikada nije zavisio.
Disciplina
Radnik na ulazu u Železaru disciplinovano je stavio radnički šlem i pritegao zaštitno odelo pre nego što je izašao iz prijavnice da nam pokaže gde je zgrada protokola. Verovatnoća da će ga na kapiji nešto udariti bila je minimalna i dok je Železara radila punim kapacitetom. Procedure se, ipak, moraju poštovati.
Naš zahtev za protokol delovao je jednostavno i bezazleno, da napravimo nekoliko fotografija fabrike sa ulice. Obična panorama, bez detalja. Protokol nam je objasnio proceduru – e-mail, zahtev, čekanje… Previše komplikovano za taj put, ali poučno – novi vlasnici nasledili su američku disciplinu. Kad su u početku Ameri došli bilo je, pričaju u gradu, ”čupavo”. Trebalo je odučiti ljude od pića, naučiti ih na zaštitnu opremu i, naravno, procedure. Priča se i da je postojao telefonski broj na koji su radnici mogli da prijave svoje kolege koji krše pravila. Od denuncijacije se brzo odustalo, previše se „primila“. Kažu da su Amerikanci zaključili da Slovaci (US Steel ima iskustva u železari u Košicama) mnogo vole da piju, a da Srbi mnogo vole da tužakaju jedni druge.
Sada, tako „utegnuti“, čekaju vesti iz Rusije. Ruski Uralvagonzavod trebalo bi uskoro da donese odluku oko kupovine Železare. Mnogi kažu da je to „jedina nada“, ali dodaju i da sumnjaju da „Rusi nisu tako dobre gazde kao Amerikanci“, pa se i ne nadaju bonusima.
Ima onih koji kažu i da je šansa u turizmu i poljoprivredi. Često se to čuje poslednjih dana, ne samo iz Smedereva. “Back to Basic” ponovo je u modi, valjda je tako kad sve ostalo propadne.
„Ne treba se vezivati samo za železaru. Mnogo je neobrađenih njiva, a mnogo i tržišta koje možemo da opslužimo“, kaže on. Dodaje i da u gradu trenutno ima oko hiljadu ljudi sa visokim i višim obrazovanjem. Njih, kaže, treba zadržati. Kao i mlade koji sve češće odlaze iz grada. Mnogo je i onih koji rade u Beogradu, sat vremena u jednom pravcu nije previše. Autobusi polaze na svakih pola sata.
A šta ako ne bude tako, ako Rusi ne dođu? “Jedina nada”, ipak su prejake reči za Iliju Ivoševića. “Nećemo postati mesečeva površina”, kaže on.
Izvor: Novi Magazin
