Kao i svake prethodne, tako i ove godine na samom njenom izmaku, sumiraju se rezultati ostvareni tokom prethodnih tri stotine šezdeset i kusur dana …
Svako ima neku svoju metriku. Zaljubljeni broje poljupce, ostavljeni broje suze. Kompanije broje zarađeni (nažalost, neke verovatno i izgubljeni) novac, broje nove klijente … a i one koji su im preostali od ranije i nisu ih napustili.
Google, Bing i Yahoo prebrojavaju i upoređuju najčešće tražene reči i izraze a Oxford’s Dictionary proglašava reč godine. Možda malo čudno je to što je za reč godine po Oxford’s Dictionary izabrano nešto što u stvari i nije reč – Emoji. Ali, valjda je takav svet danas postao pa se na taj način izražavaju misli i osećanja. Za Google je to „Lamar Odom” nesrećnik oženjen jednom Kardašijankom koji je sreću morao da potraži sa prostitutkama i nekim opojnim sredstvima. Yahoo je objavio da je kod njih to „Bobbi Kristina Brown”, a Bing je rezultate podelio po više kategorija. Malo začuđujuće svakako je da se u njima, kao ni kod ovih prethodnih nije našla, nama običnim građanima Srbije najznačajnija reč u ovoj godini: istorijski. Ovo je, doduše, moj slobodni zaključak, bez ikakvih zvaničnih statističkih podataka (da ne bude zabune). Mada, verujem da će se veliki broj ljudi čuditi kao i ja, da ta reč ni kod koga nije zapažena.
Ovo je reč koja nam je praktično i iz frižidera iskakala čak i kada hoćemo najobičniji sendvič da napravimo sebi.
No, da ne zanovetam puno, pa valjda je ta reč u upotrebi bila tako često upravo zbog toga što smo svakog dana ostvarivali istorijske rezultate i pobede u svim mogućim oblastima. Od Briselskog bojnog polja na kome se vodi moderna Kosovksa bitka, preko uvođenja „stručnog“ menadžmenta u Železaru Smederevo, do neverovatnog povećanja penzija od 150-200 dinara. Hej, malo li je to narode u sred ove svetske ekonomske krize iz koje izgleda samo mi još nismo izašli i koja je baš nas našla tako uporno da pritiska. No dobro, to je svega par detalja iz gledano iz ugla aktuelne vlasti. Ima tu još materijala za nabrajanje: Beograd H2O, par desetina kilometara „osveženih“ puteva, par stotina radnih mesta za strane investitore čiji je dolazak i uslovi za njihov rad isfinansiran državnim (čitaj narodnim) parama. Hej, pa mi smo tako jaki da dajemo investicije investitorima da rade u našoj zemlji. Ali, kao što rekoh to je ono što se vidi i servira iz njihovog (vlast) ugla.
Šta ja vidim kao istorijsko?
- Rekordan broj niskokvalifikovanih (naknadno doškolovanih) i elementarno nepismenih zaposlenih u vlasti koji upravljaju ovom državom. Mnogima od njih su upravo poslovi u raznim ministarstvima, opštinskim i gradskim upravnim organima ili upravnim odborima preduzeća, ujedno i prva zaposlenja.
- Rekordan broj mojih kolega i prijatelja, koji su napustili zemlju zarad boljeg života njihove dece, iako su i ovde u Srbiji jako dobro zarađivali,. Razlog, perspektiva i bolji život za njihovu decu, stvari koje se ovde i ne naziru. Nekada se odlazilo van zemlje zbog zarade sa željom za povratkom u rodni kraj jednog dana a danas su razlozi mnogo ozbiljniji i oni koji su otišli, odlaze ili planiraju odlazak, uopšte ne razmišljaju o povratku.
- Najveći broj otpuštanja u zdravstu i prosveti. Nije dovoljno čekanje na red u bolnicama i za najobičniji pregled danima, već će se sada istorijski čekati mesecima (pod uslovom da ne umrete u međuvremenu). Ionako elementarno nepismena deca, ne moraju ništa ni da nauče, jer su već takvi spremni da vode zemlju u budućnosti (po ugledu na aktuelne) političare. Ali, naravno da je važno da i dalje imamo agenciju za istraživanje pomorskih nesreća iako Srbija, podsećam, nema more. Apsurdno.
- Unazađivanje obrazovnog sistema čije ćemo posledice osetiti vrlo, vrlo brzo.
- Kontrola medija i blokiranje najvećeg broja prema vlasti kritički orijentisanih sadržaja.
- Istorijsko zaduženje države kod različitih monetarnih fondova koje prevazilazi mogućnosti povraćaja kredita za narednih (minimalno) 20-ak generacija po mojoj slobodnoj proceni.
- Rekordan pad proizvodnje i skoro potpuno uništenje industrije.
- Neverovatan prag očiglednog (svima osim ovima iz vlasti) siromaštva. Sticajem okolnosti, bio sam u prilici da vidim ljude koji kupujući salamu broje listiće koje će kupiti, mole onu tetu na mesarama u prodavnicama da im izrežu tačan broj listića za predviđen broj gostiju na slavi jer i za to malo jedva skupe novac. (Verujem da bi neki to predstavili i drugačije i kao još jedan veliki pomak u našem evropskom putu, jer su konačno nas bahate, raspuštene Srbe naučili da budemo ekonomični i da kupujemo tama onoliko koliko nam je potrebno. Ni listić ni gram više no što treba.)
- Jedan čovek koji ne silazi sa ekrana, iz medija, časopisa. Čovek koji ne spava i koji stiže na sve strane a završava sve najvažnije poslove u zemlji i ništa bez njega ne bi bilo urađeno.
- Rekordan broj rečenica izgovorenih u budućem vremenu.
Mogao bih da nabrajam još puno stvari, ali mislim da bi svako od vas mogao da pridoda još gomilu „uspeha” u 2015 koji mogu ovu godinu da obeleže kao istorijsku. Sve što bih voleo da se desi je da imamo malo manje istorijsku sledeću godinu. Ili bar onu posle, 2017-u. Bar je tako premijer rekao da nas tada čeka blagostanje. Doduše, pomerao je on te rokove nekoliko puta. Da ovo nije slika naše realnosti, mogla bi dobra montipajtonovska drama da se napiše od ovoga što mi živimo.
Za kraj još samo citat našeg poznatog glumca Radoslava Milenkovića:
„Danas smo u Vučićevom vremenu, čoveka koji ne spava i ne prestaje da radi…Vučić Izaziva u meni duboko sažaljenje. Voleo bih da odspava malo, da bi potrajao. Ovako se stalno osećam krivim, što on radi i ne spava, jer kako da vi ne spavate? Mene plaši ta nadljudska mera. Mi smo imali ogromnu nadu da će odlaskom Miloševića biti bolje, da će sutra sve da bude pravedno, ali očigleno da to nije moguće. Treba da nas oslobode krivice da se divimo nečijoj natčovečnosti I da sve dobije neku ljudsku meru. Čini mi se da je Marks rekao osam sati radiš, osam sati neke duhovne aktivnosti, osam sati spavaš. Premijer propagira nezdrav život.”
