Tragajući za dokumentacijom potrebnom za proces rehabilitacije ratnog premijera Srbije Milana Nedića, njegov praunuk Aleksandar naišao je na dva pisma koja je napisao Dimitrije Ljotić, advokat iz Smedereva, ministar pravde u vladi Petra Živkovića i vođa pokreta „Zbor“ njegovom pradedi. Ova pisma, kako kaže, nemaju vrednost u postupku, ali su zanimljiva jer za njih nije znala ni rodbina.
Prvo pismo datirano je na 25. jun 1940, a drugo na 11. septembar iste godine. U prvom on izveštava Nedića, u to vreme ministra vojske i mornarice u vladi Cvetković – Maček, da izveštaji koji „dolaze iz nesrbijanskih jedinica pokazuju“ da je moral u vojsci jako nizak.
„Po mom mišljenju, mi ćemo izgubiti i srbijanski deo vojske ako se ti ne rešiš na radikalne mere. Moraš poći od istine da se od svačega pita ne pravi, pa svaki, a naročito ne hrvatski, godinama trovani i na mekuštvo i boljševizam gurani narod, nije i ne može biti vojnik…“
U drugom pismu izveštava ga o „podrivačkim“ imenima u vojsci. Pominje generala Jovana Aćimovića u Nišu, koji otvoreno propoveda komunizam, kao i aferu oko izvesnog generala „lopova“, koji je ilegalno ušao u posao prodaje oružja, vredan 16 miliona dinara, sa Jevrejinom Aleksandrom Špicom. General je trebalo da dobije mito od 800.000 dinara.
U istom pismu navodi i majora Tomića, iz baze u Daruvaru, kao čistog frankovca – pavelićevca, kao i bivšeg robijaša Dimitrija Čkatrovića, osuđenog na 10 godina u Skoplju, koji je privatno protežirao u vladi.
„Ovo samo da znaš, da vidiš čemu vodi sporazum koji ovoj zemlji donosi propast i rasulo, i koji smo mi dobili blagodareći savetima iz Londona. Seti se pritom onog izveštaja o putovanju dr Olge Maček u Sofiju i Carigrad i njenim sastancima sa makedonstvujuščim u Bugarskoj i u carigradskoj bolnici što sam ti preko pukovnika Masalovića dostavio,“ piše Ljotić.
Iz zapisnika koji su ostali posle saslušanja bivšeg upravnika za grad Beograd i šefa specijalne policije Dragog Jovanovića ispada da je Ljotić čak progurao Nedića za premijera.
Jovanović je tvrdio da je Nedić i veze sa Nemcima stekao pre rata, upravo u vreme kada je u štampariji Ministarstva vojske publikovao ilegalni bilten Ljotićevog „Zbora“. Po Jovanoviću, Ljotić je bio glavni čovek za Nedićev ratni marketing. Zanimljivo je i da je on posredovao u susretima Nedićevih ljudi i ljudi Draže Mihailovića.
– Nedić nije bio marioneta u Ljotićevim rukama – tvrdi njegov praunuk. – Mada rođaci, oni su se razlikovali: Ljotić, inače oženjen Hrvaticom, bio je političar i projugosloven do pada države, a moj pradeda vojnik i Srbin. Nedić je radio za dobrobit srpskog naroda, a Ljotić u korist svoje ideologije.
Po rečima istoričara Bojana Dimitrijevića, Ljotić jeste imao uticaj na Milana Nedića:
– On je sebe smatrao samo pomoćnikom za određene delatnosti i nikako nije dovodio u pitanje Nedićev autoritet i primat. I jedan i drugi su prošli Solunski front i albansku golgotu i iz toga izvukli jedan cilj – spasiti srpski narod.
Siva eminencija
– Ljotićev pokret i Ljotić bili su od početka okupacije ekskluzivni. Oni su smatrali da je nastupio momenat da se sve pripremi za definitivno preuzimanje vlasti… Ljotić ostaje po strani u ulozi sive eminencije, ali tako da se svuda oseća, a ipak da se sačuva u rezervi kao ideolog i vođa – svedočio je Dragi Jovanović.
