1887. – U Nišu su Stevan Sremac, Milorad Petrović, Đoka Protić, Spiro Kalik i Stevan Nikšić – Lala osnovali prvo pozorište pod imenom „Sinđelić“. Posle Drugog svetskog rata, naziv mu je promenjen u Narodno pozorište.
1915. – U Čikagu je završen prvi jugoslovenski narodni sabor, na kojem je 468 delegata iz SAD-a i Kanade podržalo ujedinjenje svih jugoslovenskih naroda u zajedničku državu Jugoslaviju. Iseljenici su u rezoluciji istakli da jedini spas vide „u kidanju svake veze sa Austrougarskom“ i formiranju jedinstvene države svih Jugoslovena.
1918. – Moskva postaje glavni grad revolucionarne Rusije.
1974. – Umro je srpski pravnik Milan Bartoš, jedan od najistaknutijih jugoslovenskih stručnjaka za međunarodno javno pravo, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, sekretar Srpske akademije nauka i umetnosti. Bio je državni savetnik i član mnogih delegacija Jugoslavije na zasedanjima UN. Dela: „Stvarno pravo“, „Osnove privatnog prava“, „Međunarodno javno pravo“.
1990. – Litvanija je prva sovjetska republika koja je proglasila svoju nezavisnost. Sovjetska vlada je na to odgovorila najpre uvođenjem ekonomskog embarga protiv ove baltičke republike, a kasnije slanjem vojnih trupa.
1991. – U Beogradu su dva dana posle krvavih nereda izbile studentske demonstracije, kojima su se pridružili i srednjoškolci. Tokom „plišane revolucije“ do 14. marta demonstracije su podržali lideri opozicije i mnoge ugledne ličnosti javnog i kulturnog života Beograda i Srbije, a okupljenima kraj Terazijske česme u centru grada obratio se i patrijarh srpski gospodin Pavle. Studenti su tražili oslobađanje svih uhapšenih u demonstracijama 9. marta, krivično gonjenje vinovnika krvoprolića, ostavke ministra unutrašnjih poslova Radmila Bogdanovića i urednika TV Beograd koje su ubrzo usledile.
1991. – Monika Seleš je pobedivši Štefi Graf dospela na prvo mesto liste najboljih deset teniserki sveta, čime je okončala 186-nedeljno prvo mesto Štefi Graf.
1997. – Pola Makartnija je engleska kraljica Elizabeta II proglasila vitezom, tako da je postao ser Pol.
2006. – Umro je bivši predsednik Srbije i Jugoslavije, haški optuženik Slobodan Milošević. Umro je od infarkta u svojoj ćeliji u pritvoru Haškog tribunala tokom suđenja za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti na Kosovu i u Hrvatskoj, i za genocid u Bosni i Hercegovini. Pošto gradske i državne vlasti nisu dale dozvole koje su tražili porodica i visoki funkcioneri Socijalističke partije Srbije da se on sahrani u Beogradu uz državne počasti, sahranjen je u dvorištu porodične kuće svoje supruge Mirjane Marković u Požarevcu. Posle višečasovnog oproštaja i govora u Beogradu i Požarevcu, sahrana je obavljena u sumrak. Sahrani, koja je obavljena bez verskog obreda, nije prisustvovao niko od članova najuže porodice, jer, kako su naveli, nisu dobili dovoljne garancije za svoju bezbednost. Sahrani su prisustvovali najviši funkcioneri SPS-a, izuzev potonjeg predsednika socijalista Ivice Dačića, kao i tadašnji zamenik predsednika SRS-a Tomislav Nikolić, predsednik ruske Komunističke partije Genadij Zjuganov, poslanik Dume Sergej Baburin i general Leonid Ivašov, kao i bivši američki državni tužilac Remzi Klark. Telo Slobodana Miloševića dopremljeno je iz Haga u Beograd 15. marta 2006, a narednog dana kovčeg s telom je bio izložen u Muzeju „25. maj“, u okviru muzejskog kompleksa u beogradskom naselju Dedinje. Hiljade ljudi su prošle pored kovčega. Istog dana više desetina hiljada pristalica bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije okupilo se ispred Narodne skupštine u centru Beograda, gde je na pokrivenoj bini bio izložen kovčeg sa njegovim telom. Kamen-međaš Miloševićeve karijere od kojeg je počela njegova, više od decenije duga neprikosnovena vladavina, jeste govor 28. juna 1989. na Gazimestanu, na Kosovu, na proslavi 600 godina Kosovske bitke kojoj je prisustvovalo oko milion ljudi. Ubrzo potom usledio je raspad SFRJ, prvo kratki slovenački rat, pa dva razorna u Hrvatskoj i BiH, i na kraju sukob na Kosovu i NATO bombardovanje SR Jugoslavije. Bio je neprikosnoveni lider Socijalističke partije Srbije, dva puta predsednik Srbije, a potom predsednik SR Jugoslavije. Desetogodišnja autokratska vladavina Slobodana Miloševića završena je 2000. pobedom kandidata udružene Demokratske opozicije Srbije (DOS) Vojislava Koštunice na izborima za predsednika SRJ. Posle pobede DOS-a na tim izborima, 24. septembra 2000, ne želeći da prizna poraz, SPS i njen lider su izazvali postizbornu krizu koja je zapretila građanskim ratom u Srbiji. Kriza je okončana 5. oktobra posle masovnih demonstracija građana širom Srbije. Uhapšen je 1. aprila 2001. zbog zloupotrebe službenog položaja, nepunih šest meseci pošto je okončana njegova vladavina. U maju 1999, u toku NATO bombardovanja, Haški tribunal je podigao optužnicu protiv Miloševića zbog zločina tokom sukoba na Kosovu, a dve godine kasnije optužnicu zbog zločina u Hrvatskoj. Krajem 2001. optužen je i za genocid nad Muslimanima i Hrvatima u BiH. Na osnovu Uredbe Vlade Srbije, Milošević je Haškom tribunalu izručen 28. juna 2001, tačno 12 godina posle govora na Gazimestanu. Suđenje Miloševiću u Hagu počelo je 12. februara 2002.
