Kratak odlomak i najava romana „I na kraju sumrak“
Noć je … mrkla noć. Samo se u daljini čuje lavež pasa … I tu, u dvorištu pored mog, plava rotaciona svetla hitne pomoći i policije remete noćni mir. Komšiluk je na prozorima… Nemi, radoznali pogledi, sakriveni ispod zavesa, bleda lica, sa nevericom prate šta se to dešava. Svi osim mene … Ja ne moram da nagadjam ništa, ne moram da razvijam teorije niti moram da gledam to … Znao sam šta će se desiti … I desilo se … Desilo se ono najgore, ono što je bilo očekivano za nekog ko je bio upućen u sve detalje, za nekog ko je, možda, i kreator svega ovoga. Bilo je samo pitanje vremena kada će doći do ovakve tragedije, koja će na kraju ipak postati samo statistički detalj za dnevnu štampu i priča o tome kako je čuveni Miloš Trojka završio konačno u zatvoru zbog dela na koje niko nije računao… Niko osim mene i mojih nadredjenih. A uostalom, i da hoću, nisam u mogućnosti da gledam. Ne mogu, jer, nisam tu … To samo moj duh i dalje boravi u ovim prostorijama. I ako ovo sada čitate, to vam je siguran znak da više nisam medju živima.
Ali, možda je bolje da krenem sa pričom od početka.
Imao sam tu nesreću da moja kuća bude odmah pored kuće Miloša Rankovića, zvanog Trojka, poznatog kontorverznog biznismena kako je danas uobičajeno zvati najobičnije kriminalce. Trojka je dugo bio meta policijskih službi, poreskih inspekcija, javnih tužilaca, … ali, nikada niko nije uspeo da dokaže nešto protiv njega, ni najmanju sitnicu koja bi mogla da ga dovede do, sasvim sigurno, zasluženog zatvora. Sve se završavalo na takozvanim urbanim pričama o tome kako je on tada i tada izvršio tu i tu pljačku, kako je tada i tada izvršio ili isplanirao ubistvo, uradio takvo i takvo razbojništvo a onda postao uzorni gradjanin sa uspešnom poslovnom imperijom i dobročinitelj ovog društva sa mnoštvom dobrotvornih akcija i dobrovoljnih priloga iza sebe.
Iznenada, pre nešto više od četiri godine, kompletna medijska hajka na ovog čoveka je prestala, svi sudski procesi su maltene obustavljeni a ni javni tužilac se nije oglašavao. Povremeno se samo javljala poneka bubica u štampi da je pod zaštitom vlasti. A u stvari, daleko od toga da je bio pod zaštitom vlasti, bar ne od tog trenutka.
Tada, tih dana sam i ja uključen u celu priču, preko državnih bezbednosnih službi. Zašto baš ja? Odgovor jednostavan, prvi sam komšija, radim u istoj firmi kao Trojkina supruga Ivana i imam bar neki osnovni kontakt sa njim, poput onog „dobro jutro komšija“ za razliku od ostalih iz komšiluka. Možda je malo čudno to što je Ivana radila uopšte ili je još čudnije to što nije radila kao direktor u nekoj od suprugovih kompanija, ali, u tom trenutku mi se činilo da je to sastavni deo Trojkine ideje da se predstavi kao običan, pošteni gradjanin. U to vreme javilo se nekoliko ideja za razotkrivanje ovog „biznismena“. Naravno, Ivana je bila sastavni deo svih tih ideja, sa ciljem ona bude ta koja će nam doneti neoborive dokaze.
*
*
*
