Polako se odvikavam od auta, malo zbog poskupljenja goriva a malo više zbog toga što će mi najverovatnije uzeti vozačku dozvolu. Čika u plavom mi je rekao da se za brzinu kojom sam vozio na mestu gde me je zaustavio dozvola oduzima na licu mesta, vozilo isključuje iz saobraćaja, a dalje se nastavlja pešaka, … A u šali je dodao to da bi trebalo i mojim saputnicima oduzeti iste. Iskreno, bio je u pravu ali šta da radim kada sam stvarno žurio.
No, da se vratim ja na temu, rekoh odvikavam se polako od auta. Sve češće na posao idem busom, jeste da izgubim malo više vremena ali je korisno iz više razloga: kao prvo, bar 3 puta je jeftinje od putovanja autom; kao drugo, slobodno možeš i da odspavaš malo, bez straha da ćeš napraviti neki pičvajz ako zaspiš (pre neki dan sam sebe uhvatio kako mrtav umoran, tokom vožnje, razmišljam o tome kako bi bilo lepo da malo dremnem i odmorim, odmah nakon toga sam zatvorio oči, srećom brzo sam skapirao šta sam uradio), a kao treće, četvrto, peto i … tokom putovanja busom možeš sresti svakakve likove, upoznati neke interesantne osobe, pročitati novine koje inače nikada u životu ne bi pročitao, …, trenirati živce, …
A, umalo da zaboravim, može se i kondicija održavati a telo razgibavati, ako putujete busom. Kako imam običaj da uvek krenem u poslednjem trenutku, logično je da uvek i kasnim. Evo, večeras sam po ko zna koji put trčao na bus, čitavih 4-5 metara, … Ne znam samo zašto sam se toliko umorio. Kao pravi Tarzan iskočih iz 83-ojke, preskočih ogradu istovremeno mašući drugom rukom vozaču busa za SD, sa laptopom koji, umesto da visi na ramenu, poče da se vrti u krug oko mene a kaiš torbe da me davi.
Možda sam vozaču više ličio na majmuna nego na Tarzana ali bitno da je on stao i da ja nisam blejao bezveze po gradu jos 2 sata, do sledećeg busa. A u busu je ionako bio veći majmun od mene.
Da, da. Slobodno mogu reći za njega da je pravi majmun, i sedeo je baš ispred mene, sa suprugom i dvoje dece. I ne pamtim da me je neko iznervirao kao što je on, a da ni reč nije izgovorio, niti došao samnom u bilo kakav direktan kontakt. Deca kao deca, nestašna, galamila su tokom celog puta ali to nikom nije smetalo, sem možda brucošu koji je sedeo ispred njih i trpeo tapkanje po glavi gotovo svake 2-3 sekunde. Majka koja se trudila da obuzda decu (prvenstveno zbog tog tapkanja po glavi brucoša), očigledno ništa nije mogla da uradi, a on ni prstom mrdnuo nije. Pa, ja nikada u životu ne bih dozvolio da se moje dete tako ponaša. Tokom puta, reč nije izgovorio, da nije bilo dece mislim da bi se žena smorila za medalju. Vrhunac je usledio prilikom iskrcavanja u Grockoj. Žena sa dva deteta u rukama i nekoliko mladića koji joj pomažu da se spusti iz busa, a on, njen suprug, sedi na svom mestu i namešta neku pederušu ispod ramena i kao “prihvata” se ženine torbice da joj pomogne. Pa, došlo mi je da ga izlupam na licu mesta. Pet minuta nakon iskrcavanja, eto njega ponovo, presreće autobus, zaboravio istu onu ženinu torbicu oko koje se “mučio” da je iznese. Evo i sada sam iznerviran dok kucam, zbog njega.
Beskorisnije stvorenje nisam skoro sreo. Pitam se samo šta će njemu i deca i supruga, kad je on dovoljan sam sebi, a njima niodkakve koristi, rekao bih.
Da li je njima ovako svaki dan? Kako sa njim izdržavaju ako je stalno tako?
I ko zna koliko ima još sličnih slučajeva kod nas.
