„Železara Smederevo” pre desetak dana i zvanično je dobila profesionalni upravljački menadžment, a o dogovorima između naše vlade i predstavnika „HPK inženjeringa”, još uvek se nagađa. Javnost o detaljima ugovora zna samo ono što je država htela da se zna. Sve ostale odredbe su pod velom tajni.
Šta znamo, a šta ne znamo o „spasonosnom” potezu za tu čeličanu?
Na prvom mestu ne znamo gotovo ništa o samom procesu izbora upravljačkog menadžmenta. Sve informacije čuvane su kao stroga tajna. Šta su ponudile četiri kompanije koje su ispale iz igre, pitanje je da li ćemo ikada znati.
Kakve su reference „HPK inženjeringa”, u domenu je nagađanja. Država javnosti nije ponudila ni najosnovnije informacije kome je zvanično predala svoju čeličanu na upravljanje, a internet pretragom gotovo je nemoguće utvrditi detalje.
Zvanično znamo da su na čelu te američko-slovačke firme registrovane u Holandiji, sa učešćem jevrejskog kapitala, Džon Gudiš i Peter Kamaraš. Ko su ostali članovi tima i koliko ih je tačno, još se spekuliše i nagađa. Ko su Jevreji koji učestvuju u poslu, kakav je njihov udeo, interes i uloga?
Na ovo pitanje „Politika” nije dobila odgovor od premijera Vučića, postavljenog prilikom potpisivanja ugovora u železari. Tri dana ranije, na RTS-u je šturo izgovorio imena ili prezimena dvojice jevrejskih biznismena, bez ikakvog objašnjenja ko su ti ljudi i kako učestvuju u poslu sa železarom.
Još nije poznato ni ko će u ime države kao vlasnika biti deo kontrolnog menadžmenta. Hoće li to vlada poveriti menadžerima koji već rade u železari ili će angažovati nove ljude? Koliko njih će obavljati te poslove, za koje pare i ko će ih plaćati – država ili fabrika?
Potvrđeno je da Gudiš i Kamaraš u posao unose 20 miliona dolara kroz sirovine koje će se odloženo plaćati, navodno bez ikakvih garancija države. I sam premijer je izjavio da je to čudno za ovakvu vrstu ugovora, ali odgovor na pitanje kako se taj ulog tretira ako znamo da HPK nije kupio čeličanu, nije poznat.
U javnosti se potenciraju krupni planovi novog menadžmenta: pozitivan poslovni rezultat već nakon šest meseci, pokretanje druge visoke peći do januara 2016, minimum 1,5 miliona tona gotovih proizvoda već od iduće godine, garantovan najniži nivo neto obrtnog kapitala od 80 miliona dolara, pokrivanje štete u vidu osiguranja od profesionalne odgovornosti u visini od pet miliona dolara…
Da li je to sve decidno navedeno u ugovoru? Imaju li Gudiš i Kamaraš ikakvu odgovornost za slučaj da ne ispune obećanja? Kakve će posledice snositi i šta će ih sprečiti da se jednostavno pokupe i odu iz Smedereva, javnost ne zna. Zna, međutim, da će njihove usluge koštati oko četiri miliona dolara godišnje. Dodatno će inkasirati do 30 odsto od profita, ako ga ostvare, a mediji su to, poput mnogih drugih informacija, saznali nezvanično.
Radnicima je obećano povećanje plata, najpre 10 odsto odmah po dolasku menadžmenta, a dodatnih 10 u drugoj polovini iduće godine. Sindikati sada traže pregovore o novom kolektivnom ugovoru, a da li je povećanje overeno zvaničnim ugovorom, ni to nije poznato. Kako je pak moguće da u železari rastu plate dok se u ostalim državnim preduzećima smanjuju, pitaju se mnogi ekonomski stručnjaci.
Država, kažu zvaničnici, a potvrđuje i Kamaraš ovih dana, više ni dinara ne ulaže u železaru. Kako su regulisani budući odnosi menadžmenta i državnih preduzeća čije usluge koristi železara, poput „Železnica Srbije”, „Srbijagasa”, EPS-a i drugih, takođe je nepoznanica.
Mnogo je još nepoznatih detalja i pitanja bez odgovora. Ekonomski stručnjaci između ostalog se interesuju da li će „HPK inženjering” prilikom eventualne prodaje železare u budućnosti dobiti procenat od prodajne cene i koliki, kao i da li država po zakonu može da se odrekne tog dela novca? Stručna javnost smatra da nije poznato kako će novi menadžeri za samo šest meseci ostvariti profit ako to „Ju-Es stil” nije mogao.
I na kraju, bez odgovora ostalo je i pitanje svih pitanja: hoće li ugovor sa novim menadžmentom biti obelodanjen i hoće li javnost saznati šta je suština dogovora sa Gudišem i Kamarašem?
