U mnoštvu mitova koje čuvaju smederevski alasi jedan ima posebno mesto, onaj o Kemzi. Da li ova dunavska neman zaista postoji, tek Kemza je nezaobilazan deo tamošnjeg usmenog alaskog predanja.
Niko ne zna kada se Kemza ovde prvi put pojavio, ali sudeći po imenu, bez sumnje turskog korena, sve seže u doba kada je našim prostorima vladala Otomanska imperija. Tada je ovde, najverovatnije, prerađen neki od slovenskih mitova o vodenim duhovima. O Kemzi je pisao i istoričar dr Leontije Pavlović, priznati tumač tradicije ovog kraja, opisavši ga kao oličeno zlo koje „vreba priliku da nekoga udavi, ribare i kupače navlači u virove gde repom zaplete žrtvu, kojoj posle nema spasa“.
Po pričama onih koji su navodno doživeli bliski susret, Kemza je nalik ogromnoj ribi, ponajpre somu pokrivenom muljem i travom. Po drugima, sličniji je čoveku, ali sa kandžama i dugim repom, jedino je zajednička mahovina kojom je prekriven.
– Naravno da ga niko nije video, bar ne skorije, a naši stari su se, ako ništa drugo, pričama o Kemzi lepo zabavljali – kaže inženjer u penziji Nikola Tasić Cale, sin čuvenog smederevskog alasa Drage Caliona, i sam dugogodišnji alas.
Cale prepričava dogodovštine generacija alasa, među njima i onu kada se usred noći ribarima u mrežu zaplelo nešto i počelo da lupa po čamcu. Onako u mrklom mraku, kada ne fali mnogo da jezive priče ožive, dovoljno je bilo da neko vikne: „Kemza!“. Onaj što je izvlačio mrežu bio je spreman da preseče kanap i oprosti se i od ostatka ulova i od nikada jeftine mreže kada je video povećeg gusana koji se zapleo i krilima treskao po čamcu i vodi praveći nesnosnu buku.
Još su gore prošli drugi koji su, opet po mraku, vadili mrežu iz koje su izvirili rogovi! Kemza! Njima se pak neki nesrećni srndać, preplivavajući Dunavac, zapleo u mrežu.
– Sve to je našim starima bio povod za šale, od kojih su neke zahtevale dosta truda, ali ih nije mrzelo, jer su posle godinama o tome pričali – objašnjava Kosta Maksimović, i on iz stare alaske porodice.
Tako su jednom na Adi, nekom ribaru, koji je tu došao da lovi, dok ovaj nije gledao, ispod vode privezali čamac konopcem za drvo. Kada je sirotan, još se nije bilo razdanilo, podigao sidro i krenuo preko Dunava, posle nekoliko metara čamac se ukočio, umalo nije ispao. Ovi su sa obale, naravno, šta bi drugo, povikali da ga drži, ko bi drugi, Kemza. Ako nije ispao kad je čamac zakočio, sad je bio gotov da iskoči…
Za razliku od recimo čudovišta iz Loh Nesa, Kemza nikada nije stekao popularnost, ni u zemlji, kamoli internacionalnu. Tome je možda doprinela i činjenica da nema snimaka, ni mutnih, kakvi su proneli slavu njegove koleginice Nesi. Jedan jedini, iz 1938. godine, za koga se sumnjalo da bi mogao da ga prikazuje, ispostavilo se, predstavlja dete iz sela Lipe koje košem lovi ribu. A od kako je ovladala digitalna tehnologija i svaki mobilni može da posluži svrsi – Kemza se nije pojavljivao. A baš bi mogao da učini Smederevcima, koji turizam označavaju kao veliku šansu za prosperitet.
Kako je zadruga dobila ime?
Savremeni smederevski alasi, po sopstvenom priznanju, imaju veći strah da će u mreži naći davljenika ili leš kakvog drugog zlosrećnika nego od Kemze. Razlog je praktičan; takav nemio događaj znači da će izgubiti ceo dan sa policijom i sudijama.
Zanimljivo je da je prva posleratna smederevska ribarska zadruga baš po takvom, izvađenom iz reke, i dobila ime. Naime, kada je u oktobru 1944. godine, neposredno po oslobođenju Beograda, od mine na Dunavu stradao član Politbiroa i budući narodni heroj Ivan Milutinović, danima nije bilo nađeno njegovo telo. Tek 15 dana kasnije, 12. novembra, leš Ivana Milutinovića izvađen je nekoliko kilometara južno od Smedereva. Njegovo telo je mrežom iz Dunava izvukao Dragoslav Tasić, zvani Draga Calion, otac Nikolin. Nije prošlo mnogo, smederevska ribarska zadruga je dobila ime po Ivanu Milutinoviću.
