Fabrika železničkih vozila u Smederevu, poznatija kao Želvoz, čini se da ovih dana odbrojava poslednje dane. Najveća pretnja su poverioci koji bi mogli da upokoje Želvoz pošto je 1. juna pala zakonska (državna) zaštita preduzeća kao što je Želvoz, od naplate poverilaca.
Želvoz duguje poveriocima (EPS, Srbijagas, Poreska uprava, Fond za razvoj, Zdravstveni i Penzioni fondovi, poslovne banke, dobavljači, radnici…) oko 20 miliona evra. Male su šanse da ubedi poverioce da će im vratiti dug iz redovnog poslovanja, jer Želvoz u poslednjih 15 godina nije bio sposoban da bez pomoći države zaradi i jedan dinar. Veća je verovatnoća da će poverioci oterati Želvoz u stečaj i onda se (delimično) naplatiti iz stečajne mase. Iako postoji rizik da naplate tek 20 odsto stvarnih potraživanja, poveriocima je i to sigurnije od obećanje Želvoza da će početi da posluje profitabilno.
Zla sudbina 43 preduzeća koja su izgubila zaštitu od poverilaca, pa i Želvoza, dočekana je u medijima standardnom populističkom kukumavkom o ”jadnim radnicima” koji nemaju para ni za ‘leba a kamoli da plate autobusku kartu i dođu u Smederevo da štrajkuju i okupiraju zgradu Skupštine opštine.
Vest da ih država od 1. juna više ne štiti, zatekla je radničku klasu Želvoza – u štrajku.
A gde bi drugde.
Tako je već deset godina. Radnicima Želvoza niko i ništa ne valja, baš kao u onoj narodnoj izreci ”rđavom ovnu i runo smeta”.
Nema meseca u tih deset godina da radnici Želvoza nisu štrajkovali glađu, okupirali fabriku, obustavljali proizvodnju, zauzimali zgradu Skupštine opštine i logorovali u skupštinskoj sali, blokirali puteve i železničku prugu, demonstrirali pred Vladom Srbije i Agencijom za privatizaciju…
“Svejedno mi je ko će mi dati zaostale plate, novi gazda ili stečajna masa”.
Tako ”na kraju dana” izgleda priča jednog radnika Želvoza – društvenog-privatnog-državnog preduzeća – koje je za jednu deceniju promenilo tri oblika svojine i koje su, slobodno se može reći, upropastila četiri reprezentativna sindikata među kojima se posebno izdvaja Sindikalno-radnički pokret Želvoza (SRP).
Ne ni država.
Ne ni privatni vlasnik.
Nego sindikati.
Ako danas radnici koji su nekad radili u Želvozu traže krivca za propast te firme, onda će ga lako naći u SRP-u, samo ako prate sled događaja i ponašanja. Zadojen anarho-sindikalističkom teorijom i praksom (uživa neobičnu naklonost međunarodnog Anarho-sindikalističkog pokreta) SRP je uspeo, ponekad sam a često uz sadejstvo ostalih sindikalnih centrala, da “pokosi” sve nade i šanse za razvoj ove smederevske firme.
Štrajkovi, sabotaže, blokade puteva i pruga, okupacije državnih institucija… bili su proteklih godina samo deo arsenala uspešne sindikalne borbe u ubijanju preduzeća, “zaštitni znak” koji je SRP ugravirao na čelo Želvoza i rasterao sve partnere. Osim države koja je ”kapom i šakom” bacala novac u smederevsko bure bez dna.
Nije Želvoz jedino preduzeće koje su sindikati sahranili. Prema nekim podacima privatizacija je poništena za oko 600 preduzeća i u ne malom broju tih firmi povratku na državne jasle kumovali su sindikati. Uglavnom koristeći društvenu klimu (koju su stvorili političari) da su za sve krivi privatna svojina i kapitalizam. Većina tih preduzeća danas je u takvom stanju da im nema spasa, nesposobna su da opstanu na tržištu bez pomoći države i njenog budžeta (odnosno nas, poreskih obveznika), a stečaj im je jedino rešenje da prekrate muke.
Levičarska i populistička propaganda uspele su da u fokus javnosti izguraju navodno ”sporne 24 privatizacije”, čiji “slučaj” nikako da se završi, verovatno zato što u njima nema ničeg spornog.
Ali bi zato bilo veoma poučno ispitati neke od spornih poništenih privatizacija.
Tu bi se svašta našlo – od sitnog lopovluka delova i mašina do krupne sistemske odbrane samoupravljanja i socijalizma.
U većini takvih poništenih privatizacija, a na primeru Želvoza to se lepo vidi, nesporno je štetočinsko delovanje sindikata. Čini mi se da je profesor Miroslav Prokopijević na jednom skupu podmladaka političkih partija, imajući na umu valjda takvo delovanje, nazvao sindikat “zločinačkim udruženjem”. I dobio aplauz i zadobio simpatije prisutne omladine.
Zato nimalo slučajno danas predsednik Samostalnog sindikata radnika građevinarstva i industrije građevinskog materijala Duško Vuković pokušava da spere ljagu sa sindikata tvrdnjom ”da sindikati nisu kočničari privatizacije” i ”izrazio bojazan da će zbog velikog broja ljudi koji će ostati bez posla nakon privatizacije preostalih društvenih preduzeća, doći do eksplozije socijalnog nezadovoljstva” (Tanjug, 10.06.2015).
Od eksplozije neće biti ni “puć”.
A što se tiče kočničara, slučaj Želvoz apsolutno je čist primer takvog delovanja sindikata.
Evo i dokaza.
Da odmah bude jasno – višegodišnji državni angažman na spasavanju Želvoza ništa nije pomogao – za održavanje tog preduzeća sa 1.500 radnika u životu “ulupano” je najmanje – 25 miliona evra. Iz budžeta Srbije najviše je dato za plate, otpremnine, povezivanje staža i naručene poslove za Železnicu.
I na dan kad je pala zaštita od poverilaca (1. jun 2015), Želvoz je bio u gorem stanju nego pre početka restrukturiranja – poveriocima duguje 1,6 milijardi dinara (oko 15 miliona evra), a 4 miliona evra duguje bivšim i sadašnjim radnicima.
Bilo je napora i pokušaja da se sudbina Želvoza reši dugoročno i na opšte zadovoljstvo. Za to je bila važna dobra volja obe strane, ali (kako se može videti iz sleda događaja) s jedne strane je nije bilo.
Želvoz iza sebe ima “neuspešni brak” (privatizaciju) iz 2007. godine s rumunskom kompanijom Grampet Remar grupa. Toj privatizaciji i pre nego što je počela, protivio se Sindikalno-radnički pokret i činio sve da rasturi tu vezu.
Ponekad samostalno, a često uz pomoć ostalih sindikata.
I pre nego što je prodat krajem 2007. godine, Želvoz nije dobro izgledao. Procenjena vrednost fabrike iz tog perioda bila je između milion i 2,44 miliona evra.
Naravno da je tada bilo moderno osporavati svaku privatizaciju, pa je tako SRP smatrao da se fabrika prodaje “u bescenje”. Tadašnji šef SRP-a Slavko Nikolić pozvao se 12. decembra 2007. godine (u razgovoru za B92, a to je odmah prenelo Međunarodno udruženje radnika i radnica, Anarho-sindikalistički pokret – ASI) na procenu izvesnog “naučno-istraživačkog tima Ekonomskog fakulteta u Beogradu iz 1998. godine” da Želvoz vredi – 26.858.752 dolara. ASI je tom prilikom objavio da je “oko stotinu članova SRP-a protestovalo ispred zgrade opštine, tražeći da se zaustavi prodaja fabrike, poručujući da neće dozvoliti da se fabrika proda rumunskom konzorcijumu Grampet i da će štrajkovati sve dok se ne ispune njihovi zahtevi“.
Agencija za privatizaciju ipak je krajem decembra 2007. prodala Želvoz jedinom ponuđaču na tenderu – rumunskom konzorcijumu Grampet i Remar za 1,15 miliona evra.
Tada je objavljeno da kompanija Grampet u svom portfoliju ima preko 12.000 vagona i preko 250 lokomotiva, uz ostvaren godišnji promet od 250 miliona evra.
Kupac je bezuslovno prihvatio sve obaveze iz socijalnog programa koji su prethodno podržala tri reprezentativna sindikata – Nezavisnost, Samostalni sidnikat i ASNS.
Ali je predstavnik SRP-a odbio da ga potpiše. Novi predsednik SRP-a Saša Milovanović rekao je tada da “kako sada stvari stoje, borbu za isplatu zaostalih zarada vodićemo samostalno, jer SRP nema podršku ostalih sindikata u fabrici koji tvrde da bi štrajk u ovom trenutku bio nesmotren poduhvat koji može samo da naškodi fabrici” (Press, 4.6.2008).
Pored tri sindikalne centrale, i generalni direktor Želvoza Zoran Momčilović smatrao je tada da bi štrajk i eventualno poništenje privatizacije odvelo 1.700 radnika u propast, a fabriku u siguran stečaj.
Još se mastilo na kupoprodajnom ugovoru nije bilo ni osušilo niti se novi vlasnik snašao, a SRP je već krenuo da se razmahuje. Šest meseci posle prodaje Želvoza, organizovao je 4. aprila 2008. štrajk tražeći isplatu zaostalih plata i – poništenje privatizacije.
I pored sindikalnih opstrukcija, kompanija Grampet počela je već naredne godine da ispunjava obećanja data pri kupovini Želvoza. U oktobru 2009. godine promovisani su modernizovani putnički vagoni namenjenih saobraćaju na evropskim prugama. Novi generalni direktor Želvoza Slobodan Ristić ocenio je “da je proizvodnja modernizovanih putničkih vagona velika razvojna šansa za smederevsku fabriku”.
Idila, međutim, nije dugo trajala.
Zaposleni u Želvozu, nezadovoljni finansijskom situacijom, 28. februara 2011. stupili su u generalni štrajk, tražeći platu za novembar i decembar iz prethodne godine i povezivanje radnog staža, a ostavili su rok državnim organima da do 5. aprila reše nagomilane probleme ili da – raskinu kupoprodajni ugovor.
Krajem marta 2011. radnici Želvoza štrajkovali su ispred zgrade Vlade Srbije zahtevajući raskid kupoprodajnog ugovora i tražili da država preuzme brigu o 1.400 radnika. Oni su prethodno predali zahtev pet sindikalnih organizacija (Samostalni sindikat, ASNS, SRP, Nezavisnost i Železničar) Agenciji za privatizaciju za raskid kupoprodajnog ugovora.
Već 2. aprila sindikati obaveštavaju državu da Grampet nije ispunio obaveze iz ugovora ni posle konačnog roka od 31. marta i zato traže poništenje privatizacije. Predstavnici nezadovoljnih radnika su od Agencije zahtevali “da ne bude saučesnik još jednoj neuspeloj privatizaciji”, jer je “krivicom kupca fabrika u stanju neproglašenog stečaja, a radnici bez isplaćenih zarada”, stoji u pismu državnim organima.
Dan kasnije, 3. aprila, Grampet je štrajkačima ponudio Sporazum i dinamiku isplate zaostalih zarada (novembarske do 8. aprila, decembarske posle 15 radnih dana i polovinu januarske takođe posle 15 radnih dana), a dugovanja po Socijalnom programu do kraja godine (počev od juna, po 15 odsto duga uz svaku isplatu zarada). Štrajkači to nisu prihvatili, a naročito su bili nezadovoljni tačkom da ponuda “važi za zaposlene koji danas počnu sa poslom i za one koji nisu prekidali redovne radne aktivnosti”.
Već sutradan, štrajk je radikalizovan a neki radnici počeli su štrajk glađu. Sindikati su od vlasnika fabrike zatražili da poništi otkaze ugovora o radu i vrati članove Štrajkačkog odbora na posao i dinamiku isplata zaostalih zarada.
Uveče, 19. aprila radnici su se okupili ispred ulaza u fabriku, rešeni da provedu noć u ambulanti kod glavne kapije kako bi “odbranili fabriku” i zajedno sačekali odluku Agencije o raskidu privatizacionog ugovora.
Sutradan je Agencija, posle sastanka sa štrajkačima Želvoza, raskinula kupoprodajni ugovor sa rumunskim konzorcijumom jer “nije poštovao preuzete obaveze”.
Tog trenutka sindikati su poverovali da su izvojevali veliku pobedu i spasili Želvoz jer su konačno legli na državne “jasle”.
Bila je to, kako se vidi iz sleda događaja, Pirova pobeda koja bi se ovih dana mogla završiti stečajem.
Od 20. aprila 2011. i poništenja privatizacije agonija Želvoza samo je nastavljena, ali ubrzanim trošenjem velike sume novca poreskih obveznika. Vlada je kao urgentnu meru uplatila Želvozu 1,25 milijardi dinara za povezivanje radnog staža u proteklih osam godina i još 170 miliona dinara za otpremnine. I obezbedila remont 30 putničkih vagona i dva elektromotorna voza za Železnice Srbije.
Ali, ni to nije bilo dovoljno. Posla je bilo sve manje, a prinudnih odmora sve više pa se u Želvozu opet počelo govoriti o štrajku. Ponovo su Agenciji za privatizaciju, Vladi i ministarstvima slata pisma i saopštenja sindikata “o alarmantnoj situaciji i teškom položaju 1.500 zaposlenih”.
Ponovo se oglasio i SRP koji je od Gradskog veća, javnih preduzeća i EPS-a zahtevao da otpišu dugove zaposlenih u Želvozu, a od Vlade da “hitnom intervencijom” pomogne radnicima.
U martu naredne, 2012. godine ponavlja se ista slika – radikalizovani štrajkovi, radnici upadaju u salu gradske uprave da bi blokirali rad lokalne skupštine ako se u dnevni red ne uvrsti i pitanje njihove otpremnine.
Na to je Vlada odgovorila tako što je hitno obezbedila dva miliona evra za otpremnine.
Zgrada Opštine bila je omiljeno mesto okupacije radnika Želvoza. Njih 400, posle koškanja s policijom, silom je upalo i zaposelo zgradu Opštine i 15. januara 2014. godine, ne nameravajući da je napusti “dok im se ne obrati neko iz nadležnih ministarstava”, koja su krajem 2013. godine obećala socijalni program od 300 evra po godini staža za oko 550 radnika i overu zdravstvenih knjižica za one radnike koji su ostali da rade.
Radnici Želvoza blokirali su 13. februara 2014. putni prelaz “Lipe” i držali ga pod blokadom dva dana jer im 10. februara, kako je bilo dogovoreno, nisu uplaćena dva minimalca nego samo jedan.
Okupacije Opštine trajala je mesec dana i “pala” je tek pošto je 16. februara 2014. tadašnji prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić praktično bio prinuđen da u selu Udovice govori i radnicima Želvoza. “Mi se borimo da vam obezbedimo primanja čak i kad Želvoz ne radi, i kad od drugih poreskih obveznika izvlačimo novac, da bismo vama obezbedili šansu”, poručio im je tada Vučić. A oni su, slučajno ili namerno sve pogrešno razumeli. Jer posle te poruke Vučića, predsednik sindikata Sloga Miki Nojić otrčao je među radnike i ovako “prepevao” Vučićeve reči: “Dobili smo čvrste usmene garancije da će do kraja sledeće nedelje biti rešen problem sa otpremninama. Mi smo protest zamrzli do daljeg, a ukoliko se obećano ne sprovede, odmrznućemo ga i još jače ga radikalizovati”.
Onda je izvesno vreme vladalo zatišje.
Da bi nedugo zatim (četiri meseca kasnije) iz Želvoza stigla nova pretnja sindikata – generalni štrajk ili plate.
Plate, plate, plate… I samo plate. Bez obzira što Želvoz mesečno radi s kapacitetom kojim slične evropske firme rade za jedan dan.
Pokušavajući da se reši “bede”, država se u međuvremenu trudila da nađe kupca za Želvoz.
Ali sindikati su uspešno opstruirali sve te pokušaje.
Poslednja šansa bila je početkom decembra 2014. kada je italijanska kompanija Ćimolai potpisala ugovor o zakupu jedne od proizvodnih hala Želvoza kako bi od februara ove godine počela proizvodnju masivnih čeličnih konstrukcija.
Ali, odmah je stiglo reagovanje Gorana Stanića iz ASNS koje je u startu obeshrabrilo partnera: ”To bi bila dobra vest da ne znamo ko su oni u stvari. Priča o italijanskom kupcu je izgleda samo paravan, jer je s njim došao i Rumun, onaj isti koji je bio vlasnik do poništenja privatizacije. On više ni po zakonu ne može da se pojavi, a sada se pojavljuje kao partner u senci Italijana”.
I pre toga, krajem 2013. austrijska firma Vošloh-Kiepe bila je zainteresovana za proizvodnju klima uređaja za železnicu, namenjenih izvozu za šta joj je bilo potrebno 600 radnika. O tome je čak potpisan i Memorandum ali se zatim ništa nije dogodilo.
I početkom te 2013. tadašnji ministar bez portfelja Sulejman Ugljanin razgovarao je s gradonačelnicom Smedereva Jasnom Avramović posle čega je njen kabinet izdao saopštenje u kojem se kaže da je Ugljanin rekao ”da su Turci zainteresovani za partnerstvo u oblasti izgradnje vagona i pomenuo Gošu i Želvoz”.
Onda je nastao tajac.
Do novog štrajka.
Blic u broju od 4. juna citira izvesnog Vladana Kocića koji je u štrajku: ”Čekamo da vidimo da li će da se javi neki poverilac i da firmu otera u stečaj pa da je neko kupi za milion evra”.
Da li je neko izvukao pouku iz slučaja Želvoz.
Ma jok.
Kocić ponavlja žalopojku kao pokvarena gramofonska ploča: ”Želvoz je svojevremeno procenjen na 16,5 miliona evra”.
Sudeći po slučaju Želvoz, privatizacija u Srbiji izgledala je ovako:
Niko i ništa (ni vlasnici, ni država, ni modeli prodaje, ni programi ozdravljenja) ne valja.
Za sve su krivi drugi i tržište.
Zato ti drugi treba da plate naše “duševne boli”.
Jer, mi smo ”jadni radnici”.
Peščanik.net, 11.06.2015.
